Svaka peta mlada osoba u Srbiji ima ozbiljan psihijatrijski poremećaj. Nije to apstraktna statistika – to znači da u svakoj učionici od trideset đaka, šestoro njih nosi teret koji ne bi smeli da nose sami.
A većina toga ostaje nevidljiva – roditeljima, nastavnicima, sistemu.Istraživanje koje je Institut za mentalno zdravlje sproveo na 5.000 mladih prosečnog uzrasta 14,5 godina pokazalo je da čak 20,4% ima bar jedan klinički značajan poremećaj.Ne radi se o prolaznoj krizi ili “tinejdžerskim hirovima”.
Radi se o stanjima koja zahtevaju stručnu pomoć – i koja, bez te pomoći, mogu postati doživotni teret.
Šta tačno istraživanje pokazuje?
Stručnjaci su koristili upitnik sa 24 dijagnostičke kategorije. Rezultati su jasni i teški za čitanje:
- ozbiljna depresija registrovana je kod 8,7% ispitanika
- izražena anksioznost pogađa više od 5% tinejdžera
- panični poremećaji javljaju se kod 2,4% dece
- anoreksija je prisutna kod 2,3% mladih
- suicidalne misli ili pokušaje imalo je 9% ispitanika
Taj poslednji podatak najtežeg je za prihvatiti. Svaki deseti tinejdžer od četrnaest i po godina razmišljao je o tome da ne želi više da živi. Neuropsiholog Aleksandra Parojčić naglašava da ovi rezultati nisu slučajnost – pandemija kovida, ekonomski pritisak porodica i, naročito, tragedije iz maja 2023. godine ostavile su duboke tragove koji se ne zarastaju sami od sebe.
Depresija, anksioznost i hronični stres blokiraju normalan razvoj. Mlada osoba koja se bori sa nesanicom, osećajem krivice i beznađem ne može da uči, da gradi prijateljstva, da planira budućnost. A upravo to su godine kada se te osnove postavljaju.
Trauma koja ne jenjava
Masovna ubistva iz maja 2023. potresla su čitavo društvo. Ipak, dve godine kasnije, nacionalna komisija koja bi istražila uzroke tih tragedija i propuste sistema još uvek ne postoji. Aleksandra Ivanković iz organizacije Evropska pomoć žrtvama ističe da niko nije postavio osnovna pitanja – kako je do svega došlo, ko je mogao da reaguje ranije i šta je konkretno moglo da se spreči.
Institut za mentalno zdravlje pokrenuo je centar za mlade CEZAM u Beogradu, koji nudi besplatnu podršku bez uputa i zdravstvene knjižice.
Zakazivanje ide preko Instagrama, što je pametno rešenje – mladi su tamo i taj korak je nizak. Stručnjaci održavaju stalni kontakt i sa školom “Vladislav Ribnikar” i sa porodicama žrtava.
Ali jedan centar u prestonici daleko je od sistemskog odgovora na problem koji postoji u svakom gradu, svakom selu, svakoj školi u Srbiji.
Ko dobija pomoć, a ko ne?
Ako živiš u Beogradu, šansa da dobiješ stručnu pomoć postoji. Ako živiš u Vlasotincu, Vrnjačkoj Banji ili bilo kom manjem mestu – situacija je drastično drugačija.
U celoj Srbiji ima svega 123 psihologa u domovima zdravlja. Jedan psiholog u školi pokriva prosečno 600 učenika. To nije sistem podrške – to je fasada sistema podrške.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u državnom sektoru u oblasti dečije zaštite radi samo 47 dečjih psihijatara u celoj zemlji.
Milan Đaković iz Vrnjačke Banje prošao je kroz to lično. Kao maloletan, upućen je iz rodnog mesta u Kraljevo, pa odatle u Niš – 60 kilometara dalje – jer lokalna bolnica nije imala stručnjaka za mlade. Čak ni privatna opcija nije postojala u njegovoj okolini. Koliko mladih se zaustavi pre nego što uopšte krene tim putem?
Roditelji iz manjih mesta često oklevaju i iz sasvim konkretnog straha – brinu da će zapis o psihijatrijskom tretmanu sprečiti dete da upiše vojnu ili policijsku akademiju. Ta briga je razumljiva, ali posledice čekanja i nelečenja mogu biti mnogo, mnogo teže od bilo kakve administrativne prepreke.
Dom koji nije siguran
Kad dom nije sigurno mesto, kome se mlada osoba obraća? Istraživanja pokazuju sve izrazitiji trend – mladi se obraćaju ChatGPT-u i društvenim mrežama. Anonimnost privlači, brza dostupnost privlači, ali algoritam ne može zameniti ljudski razgovor niti prepoznati pravi rizik. Opasnost od pogrešnih saveta i pokušaja “samolečenja” je sasvim realna.
Aleksandra Parojčić objašnjava da kulturološki mentalitet u Srbiji još uvek čini da roditelji doživljavaju školsko upozorenje o detetu kao ličnu kritiku, a ne kao poziv na saradnju. Zbog toga deca radije biraju psihologa ili nastavnika kao prve osobe kojima će se poveriti – kada uopšte nađu tu osobu u svojoj blizini.
Šta postoji i šta nedostaje
Pored centra CEZAM, postoje i drugi resursi. UNICEF je 2022. pokrenuo platformu “Sve je ok” koja je do sada zabeležila više od 300.000 poseta – što samo po sebi govori koliko mladih aktivno traži nekakvu podršku.
Ali svi ovi resursi uglavnom gravitiraju Beogradu ili onlajn prostoru. Psihološkinja Snežana Mrvić upozorava da mladi iz unutrašnjosti retko traže pomoć u prestonici – geografska udaljenost za mnoge je praktična prepreka koja ih zaustavi pre prvog koraka. Neophodno je otvarati centre podrške i u manjim mestima, bez čekanja da se mladi sami organizuju ili putuju satima.
Rešenje nije komplikovano za opisati, ali jeste za sprovesti: više psihologa u školama, centri podrške u manjim mestima, uklanjanje birokratskih prepreka i ozbiljan rad na stigmi koja i dalje prati potragu za stručnom pomoći. I, pre svega, razumevanje da mentalno zdravlje nije privilegija ni luksuz – nego osnova za sve ostalo što od mladog čoveka očekujemo.
Rana intervencija funkcioniše. Kada se poremećaj prepozna na vreme, šanse za oporavak su znatno veće. Ako se simptomi ignorišu godinama, lakši oblici mogu prerasti u trajne dijagnoze. Svaka godina čekanja košta – i dete, i porodicu, i sistem koji će kasnije snositi mnogo skuplje posledice.
Pitanje nije da li možemo priuštiti bolji sistem podrške za mlade. Pitanje je možemo li priuštiti da ga i dalje nemamo.